Pandemija izazvana Covid 19 virusom predstavlja ekonomski šok za privredu Srbije. Ovaj ekonomski šok je specifičan jer je istovremeno i eksterni i interni i utiče kako na ponudu, tako i na tražnju. Dobro razumevanje prirode ovog ekonomskog šoka potrebno je radi adekvatne reakcije ekonomske politike u našoj zemlji. Polazeći od najizglednijeg scenarija, ekonomski potresi izazvani Covid 19 virusom su izuzetno jaki i privremeni. U oblasti fiskalne politike, aktuelna kriza nalaže ekspanzivnost, tj. dopuštanje većeg fiskalnog deficita, prvenstveno usled ciljanih rasterećenja privrede i posledično manjih javnih prihoda. Treba imati u vidu da, u postojećim uslovima,  do pogoršanja fiskalne pozicije dolazi i bez preduzimanja ekspanzivnih mera fiskalne politike. Već prisutne negativne privredne trendove, izostanak državne podrške bi dodatno pojačao i aktivnost bi se usporila još više nego što je to nužno.
 
Pri koncipiranju krizne ekonomske politike i seta mera neophodno je pridržavati se odgovarajućih principa:

    1. Mere treba da budu linearne i opšte. Izdvajanje posebnih sektora i preduzeća (firmi) nije opravdano, imajući u vidu da se kriza već proširila kroz sve delove privatnog sektora,da se očekuje nastavak negativne ekspanzije, te da se obim i potencijal mogućih mera smanjuje ako se predvidi poseban položaj nekih sektora i preduzeća (firmi). Izuzetak predstavlja sektor preduzetnika koji se paušalno oporezuju.

    2. Mere treba da budu dobro odmerene - da, s jedne strane, privredi donesu osetno olakšanje i da, s druge strane, ne dovedu do ogromnih deficita i razbuktavanja makroekonomskih neravnoteža. S tim u vezi, fiskalne mere treba da budu dominantne, dok u monetarnoj oblasti ne treba eksperimentisati primenom nekonvencionalnih rešenja, niti pak pristupiti radikalnim promenama.

    3. Prirodi krize ne odgovaraju promene sistemskog karaktera, kao što su trajne izmene poreske arhitekture, već interventne mere koje je lako poništiti kada prođu negativni efekti. Pri tom treba imati u vidu potrebu za dopunskim fiskalnim stimulusom kako bi se predupredili novi strukturni poremećaji pokrenuti ovom krizom i izbegle dugoročne ekonomske posledice.

    4. Pored koordinacije ključnih mera fiskalne imonetarne politike, neophodno je obezbediti adekvatne izmene regulatornog okvira i nadzora kako bi se u praksi održao balans između finansijske stabilnosti, zdravog bankarskog sistema i napora da se održi potreban nivo ekonomske aktivnosti.

    5. Mere se moraju definisati do kraja marta ove godine, a njihova primena od 1. aprila 2020. Početak primene mera za povećanje likvidnosti privrede zahteva više vremena, s tim što bi realizacijaovih mera trabalo da započne do kraja aprila 2020.


INTERVENTNE MERE FISKALNE POLITIKE
 
a) Ključna karika koju treba držati neprekinutom jesu radna mesta u preduzećima u privatnom sektoru. Time bi se dao snažan podsticaj opstanku preduzeća i njihovom aktiviranju s prolaskom krize. Konretne mere za ovaj cilj bile bi da u periodu od najmanje tri meseca, sa mogućnošću produžetka primene:

 
b) U periodu od najmanje tri meseca treba obustaviti plaćanje poreza na dobitak i poreza na imovinu. Nakon isteka tri meseca porez na dobitak bi se plaćao u visini od 50% obračunatog iznosa za 2020. godinu. Plaćanje poreza na imovinu za drugi kvartal ove godine će se realizovati pripisivanjem alikvotnih rata u periodu od dve godine, počev od januara 2021. godine. Nedostajuća sredstva u budžetu lokalnih samouprava za 2020. godinu bi se pokrivala povećanim transferima iz budžeta RS (50%), kao i smanjenjem drugih aproprijacija u okviru budžeta lokalnih samouprava (50%). Podrazumeva se da bi najpre bili smanjeni ekonomski neproduktivni kapitalni rashodi.
 
c)  U periodu od najmanje tri meseca treba obustaviti plaćanje paušalnog poreza čime bi se olakšao položaj preduzetnika.
 
d) U periodu od najmanje tri meseca treba obustaviti obračun kamata na dospele poreske obaveze.
 
e) U periodu od najmanje tri meseca treba obustaviti plaćanja parafiskalnih nameta (firmarine, članarine, ekološke takse i sl.).
 
f)  Nakon isteka vanrednog stanja razmotriti smanjenje visine poreza na dobit sa 15% na 10%. U cilju podizanja pozitivnih očekivanja uspešnih privrednika ova mera ima dobar efekat.
 
 
Na strani budžetskih rashoda:
 
a) Potrebno je da se izvršavaju planirani budžetski rashodi za penzije i javne investicije. Mogućnost da se zarade u javnom sektoru umereno umanje ne treba isključiti ukoliko kriza potraje više od nekoliko meseci.
 
b) Neophodno je odlaganje investicionih projekata koji imaju mali doprinos privrednom rastu i preusmeravanje tih sredstava za finansiranje mera antikriznog programa.
 
c) Potrebno je preispitivanje planiranih rashoda i njihovo smanjivanje na svim pozicijama javnih nabavki koje nemaju veze sa merama zdravstvene, socijalne i ekonomske zaštite u uslovima krize. Povećanje rashoda za zdravstvo i socijalnu zaštitu je nužno i potrebno.
 
 
GARANTNI FOND ZA POVEĆANJE LIKVIDNOSTI PRIVREDE
 
Paralelno sa opisanim interventnim merama fiskalne politike neophodno je definisati set mera koja će podrazumevati dramatično povećanje likvidnosti privrede, čija implementacija mora biti rekordno brza. Naime, imajući u vidu vrlo nizak nivo rezervi likvidnosti u privredi, posebno u mikro i SME segmentu, kao i značajno smanjen priliv u kratkom roku, preduzeća će se vrlo brzo suočiti sa nedostatkom novca za pokriće osnovnih troškova. Stoga je potrebno hitno formirati Garantni fond koji bi garantovao za kredite koje poslovne banke odobravaju preduzećima i time upumpao preko potrebnu novu likvidnost u sistem. Sličan set mera već je definisan u mnogim zemljama i on iznosi, u zavisnosti od makroekonomskih prilika pojedinih zemalja, izmedju 3% i 15% BDP-a. Procenjujemo da su ispunjene dve ključne pretpostavke za uspešno funkcionisanje Garantnog fonda: prvo, adekvatna likvidnost bankarskog sektora i, drugo, fiskalna sposobnost države da odobrava garancije.
 
Prva pretpostavka za uspešnost ovog modela je adekvatna, visoka likvidnost bankarskog sektora. Narodna banka Srbije, postupno i sistematično, već koristi mehanizme za dodatno podizanje likvidnosti banaka. U narednom periodu u zavisnosti od eskalacije krize, treba očekivati adekvatnu reakciju  primenom i drugih mera u cilju podizanja likvidnosti bankarskog sektora. Zahvaljujući strogoj finansijskoj regulaciji, ovaj fleksibilniji pristup Narodne banke Srbije prema bankama  ne ugrožava finansijsku stabilnost. Takođe, imajući u vidu visoke devizne rezerve, kroz intervencije na deviznom tržištu država je u stanju da garantuje stabilnost kursa sa minimalnim oscilacijama, a time i eliminiše pritisak na cene.
 
Druga pretpostavka je fiskalna sposobnost države da se upusti u garantovanje kredita za likvidnost. Sprovodjenjem odgovorne fiskalne politike, javni dug je značajno smanjen (na oko 50% BDP-a), te konstatujemo da fiskalni prostor postoji. Da bi se grubo procenile potrebe za likvidnošću, a time i iznos sredstava garantnog fonda, neophodno je analizirati obim i strukturu novoodobrenih kredita u poslednjem kvartalu 2019. Pri tome, rukovodimo se principom da novoodobreni krediti predstavljaju tražnju privrede za kreditnim sredstvima u normalnim uslovima.
 
Za operacionalizaciju rada Garantnog fonda predlažemo nekoliko ključnih elemenata:
 
a) Likvidnost bi trebalo usmeriti ka mikro, malim i srednjim preduzećima, bez obzira na granu u kojoj posluju, kao i velikim preduzećima direktno pogođenim trenutnom krizom. Veoma je važno da krediti budu dostupni i onim preduzećima koja trenutno nisu zadužena, između ostalog i zato što ona nemaju nikakav benefit od već primenjene “moratorijum” mere.
 
b) Kako bi se izbegao moralni hazard, odluku o distribuciji kreditnih linija donosi menadžment poslovnih banaka, a kreditne linije se usmeravaju ka klijentima koji su do početka aktualne krize bili uredne platiše, u skladu sa nediskriminatornim kriterijumima.
 
c) Država bi pružala garancije u vrednosti do 80% kredita, dok bi banka preuzimala ostatak rizika.
 
d) Kreditni kriterijumi bi trebalo da budu što jednostavniji u cilju brzog odobrenja i puštanja u tečaj na liniji minimalno prihvatljivih kriterijuma koji bi bili uniformni za sve banke: da račun klijenta nije bio blokiran pre uvođenja vanrednog stanja, da su redovno servisirali svoje obaveze prema bankama i prema državi, ispunjenje određenih standardnih kriterijuma (racio brojevi) i slično. Predlog je da se odobravaju krediti za likvidnost u proseku od 36 meseci sa grejs periodom od 12 meseci. To je prava mera imajući u vidu projekcije koje su trenutno poznate i očekivani eho efekat krize na privredu.
 
e) Preduzeća bi morala da preuzmu obavezu da ne smanjuju broj zaposlenih u periodu od minimalno 6 meseci, kao i da se obavežu na redovnu isplatu zarada, poreza i disciplinu plaćanja prema dobavljačima.
 .
Komplementarno sa gore navedenim interventnim povećanjem likvidnosti privrednog sistema, smatramo da treba razmisliti i o odmrzavanju i vraćanju poverenja kod privrednih subjekata, koje bi onda dovelo do odmrzavanja protoka roba, usluga i novca. Veliki deo prometa roba i usluga realizuje se sa odloženom valutom plaćanja, tako da bi trebalo formirati i poseban garantni fond usmeren na osiguranje potraživanja privrednih subjekata. To je mera koja bi eliminisala strah preduzeća da im potraživanje neće biti plaćeno pa bi slobodnije zadržali predkrizni volumen obrta. Tako osigurana potraživanja bi dalje mogla služiti i kao kolateral za finansiranje, kako kod banaka tako i u alternativnim opcijama. Telo koje bi moglo da implementira ovu formu garancija je Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI). Jedna od opcija je da ova mera bude usmerena na srednja i velika preduzeća koja kreditiraju mikro i mala preduzeća
 
 
ZAKLJUČAK
 
Definisanje celovitog antikriznog ekonomskog programa nije jednostavan posao. Ministarstvo finansija i Narodna banka Srbije svoje odluke moraju bazirati na preciznoj kalkulaciji implikacija svih predloženih mera. Te odluke nisu lake ali je veoma važno shvatiti da parcijalne i zakasnele mere ili odsustvo dodatnih mera, vodi sasvim izvesno u opštu nelikvidnost privrede, koja će nositi sa sobom ireverzibilne strukturne efekte u narednom periodu. Koherentan i brzo primenjen set  predloženih mera  će dati zamajac likvidnosti privredi i delimično odagnati strah neplaćanja koji je proizveo freezing efekat. Država ima fiskalni prostor za vanrednu intervenciju i stoga treba reagovati odmah. Protokom vremena, stanjivanjem rezervi, kapacitet reagovanja države će biti sve manji, a paket mera pomoći privredi sve neefikasniji. Potrebna je značajna i brza injekcija likvidnosti, koja, naravno, treba da bude praćena drugim merama. Takođe, neophodno je izbeći komplikovane birokratske procedure i voditi računa o hitnosti. Predložene mere imaju implikacije na povećanje duga i/ili smanjenje nivoa deviznih rezervi, ali ne nužno u celom svom obimu i na povećanje budžetskog deficita. Treba imati na umu da rezerve i fiskalni prostor za zaduživanje u osnovi jesu instrumenti javnih politika čija je osnovna namena da omogući državi da interveniše u ovakvim ekstremnim situacijama.